Свилара

Панчево је у давно доба био град познат по свиларству. Хроничари бележе да је још 1733. године у нашем граду почела производња свиле и да је током протеклих векова више пута доживљавала успоне и падове. Средином седме деценије XВИИИ столећа, након привременог застоја, свиларство поново креће узлазном линијом. Првих деценија XIX века у Панчеву постоји ерарско звање за одмотавање свиле, а 1836. године и ткачница, мада се о њиховој тачној локацији као ни о томе како су изгледале не може ништа поуздано рећи. Средином педесетих година 19. века постојала су чак три погона у којима се производила свила, а у циљу подстицања ове привредне делатности сађени су дудови, тако да их је 1850. године, забележили су прецизно статистичари, било 1738. У то доба нарочита пажња посвећивана је узгоју овог дрвета, па су се дударе налазиле у близини Народне баште, са обе стране пута за Вршац и дуж свих важнијих саобраћајница и улица у гарду. Крај у близини касније подигнуте Железничке станице „Преграђе“ и дан-данас се назива Дудара.

Производња свиле нови успон доживљава у деветој деценији 19. века. Године 1879. поново почиње значајније гајење свилених буба, а већ следеће сезоне установљена је станица за откупљивање кокона. Почетком осамдесетих година 19.  века подигнута је предионица са 30 вретена и магацин, а нова предионица 1889. године. Ови објекти познати су као комплекс Стара Свилара на Баваништанском путу.

Брз развој ове привредне гране захтевао је проширење капацитета, па је нова Мађарска краљевска предионица свиле саграђена 1899. године и пуштена у рад 1. марта 1900. године. Ову веома солидно зидану грађевину на левој обали Тамиша старији Панчевци су звали ГАЛАТЕА према италијанској речи за чауру свилене бубе, а из Италије је и тих година пред Први светски рат у Панчево за директора свиларе дошао сињор Кико.

У Краљевини у Панчеву је било седиште Дирекције свих државних творница свиле, а у нашем граду постојало је и Надзорништво свиларства, откупна станица и магацин за откупљене чауре, сушионица сирових чаура, складишта за ферментацију и главна станица за производњу семена свилених буба. У то време у Панчеву је у предионици произвођено свилено предиво које је дорађивано, ткано и бојено у свиларама у Новом Саду и Турској Кањижи, данашњем Новом Кнежевцу.

Када су средства за производњу поџављена, а социјалистички сектор привреде постао преовлађујући, основана је 1948. године Установа за унапређење свиларства и памука Народне Републике Србије „Свилопрелац“. Ово предузеће преузима стару свилару и са њом постојећу поменуту инфраструктуру, плус управну зграду и расадник за дудова стабла, као и сличан погон мањег капацитета у Ковину. Из године у годину опадао је интерес за гајење свилене бубе, све је мање чаура стизало из околних села и са других страна, па је и посао замирао. Крајем шездестих на основу уговора о замени некретнина, управна зграда „Свилопрелца“ прешла је у посед Болнице и адпатирана у Одељење за ухо, грло и нос. Део земљишта припао је „Електровојводини“, део Болници, а „Свилопрелац“ је заузврат добио подрум и приземље зграде Водне заједнице у Улици Моше Пијаде. Након неког времена спојио се са предузећем „Семе“ из Београда и преорјентисао на трговину семенском робом. Данас је „Семе“ посебно предузеће које користи магацин, а овај објекат са улице претворен је у стамбени простор.

Средином шездесетих сеча дудара је узела маха, па се дудореди нестајали са наших улица повлачечи у историју и вештину стварања свиле. Последњи радни дан свиларе на Тамишу био је 28. април 1967. године и тога дана практично је изумрла скоро 240 година дуга традиција одмотавања свилених нити у Панчеву. Исте године Свилара се ујединила са предузећем Гума и пластика (ГИП), још неко време производила ситнију текстилну конфекцију и коначно почетком 1970. године се потпуно преусмерила на прераду гумених и пластичних маса.

Ненад Живковић