Познате личности

Ђорђе ВајфертЂорђе Вајферт

Ђорђе Вајферт: Рођен је 15. јуна 1850. Апсолвирао је велику пиварску школу у Вајенстефану код Минхена. Преузео је пивару коју је у Београду сазидао његов отац, а коју је касније проширио. Поседовао је неколико рудника у Србији (руднике бакра и мрког угља, као и златни мајдан у Св. Ани) те је на тај начин постао творац модерног рударства у Србији. Био је један од највећих индустријалаца у Југославији. Такође је био и гувернер Српске Народне Банке. О свом трошку је у Панчеву 1922./23. сазидао сркву Св. Ане  и портална зграда на римокатоличком гробљу 1924. године.

Јосиф Рајачић
Јосиф Рајачић

Јосиф Рајачић (1785-1861): 1842. је изабран за митрополита карловачког, а 1848., на Мајској скупштини у Ср. Карловцима, за патријарха српског. Рајачићев избор за патријарха је значио победу феудалних елемената. Он је искористио свој положај и стање односа међу Србима, и постепено успео да скрене њихов покрет са народно ослободилачке линије, давши му карактер лојалности династији. Због тога је сносио одговорност што је српски устанак 1848. имао контрареволуционарну улогу и што је претворен у спасавање бечког двора. Отворио је неколико српских школа и основао патријаршијску библиотеку и штампарију.

Јован Јоваовић ЗмајЈован Јовановић Змај

Јован Јовановић Змај (1833-1904): Био је песник, уредник књижевних и сатириених листова и лекар. Развио се у самосталног песника под утицајем народне поезије, Бранка Радичевића, немачких романтичара и мађарског песника Шандора Петефија, да би врло рано постао један од најпопуларнијих поета српске грађанске класе. Стиховима је популарисао слободарске идеје свога времена и Милетићеве народне странке. Активни друштвени радник, велики таленат и велики стваралац, био је песнички израз духовног и друштвеног живота српског народа од 1850 до 1900. године. Као велики лирски песник, опевао је срећне и трагичне тренутке свог породичног живота у књигама ”Ђулићи” и ”Ђулићи увеоци”. Написао је читаве томове политичке и сатиричне поезије, која је имала огромног утицаја на развитак националне и грађанске свести. Оснивач је дечије поезије код нас. Покренуо је и уређивао књижевни лист ”Јавор”, сатиричне листове ”Змај”, ”Жижа”, ”Стармали” и дечији лист ”Невен”. За живота су му издате песме у књизи под насловом ”Певанија”. Много је преводио с мађарског (Петефија, Арања), немачког (Гетеа и друге), руског (Љермонтова, Пушкина), енглеског (Тенисона), итд. Писао је и у прози (песничка легенда ”Видосава Бранковића”), а огледао се и у драми (шаљиви комад ”Шаран”). 

Јован ПавловићЈован Павловић

Јован Павловић (1843-1892): Публициста, уредник многих листова. Припадао је најмлађем колу либералне омладине, имао је разумевања и за социјалистичка схватања које је код нас ширио Светозар Марковиа. У Панчеву је покренуо либерални лист ”Панчевац” у којем је Марковић водио борбу против романтичарских схватања у животу и књижевности. Уређивао је и листове ”Граничар” у Земуну, ”Нову Србију” у Београду и ”Глас Црногораца” на Цетињу. Као министар просвете у Црној Гори је реорганизовао целу просветну струку.

Паја ЈовановићПаја Јовановић

Паја Јовановић (1859-1957): Сликар, један од главних представника рутинираног академског реализма код јужних Словена. Готово цео живот је провео у Бечу. Још у младости се прочуо по сликама идеализованих типова и сцена из арбанашког и црногорског народног живота (Мачевање, Бој петлова, Кићење невесте). Израдио је три велике композиције са темама из националне историје, које су постале врло популарне захваљујући репродукцијама путем олеографије (Сеоба Срба, Проглашење Душановог Законика, Таковски устанак). Сликао је и црквене слике, међу којима и два велика иконостаса у Саборној цркви у Новом Саду и у цркви у Долову. Нарочито је тражен и цењен као “ласкав” портретист, највише у Бечу и Београду, где је портретисао низ владара, црквених достојанственика и богаташа. Свој атеље, скице и слике је завештао београдском градском музеју.

Стеван Книћанин ПетровићСтеван Книћанин Петровић

Стеван Книћанин Петровић (1807-1855): Члан Државног Савета у Србији за владе кнеза Александра и командант српски добровољачких одреда у Војводини за време револуције 1848. године. 1849. године је помагао Аустрији против Мађара.

Стеван ШупљикацСтеван Шупљикац

Стеван Шупљикац (1786-1848): Први српски војвода. 1805. је ступио у аустријску војску. Од 1806. до 1814. је био француски официр, ађутант маршала Мармона. Одликован је Легијом части у походу на Русију 1812. Од 1814. је опет аустријски официр, а 1842. постаје пуковник. На мајском сабору 1848. је изабран за српског војводу, што је потврђено од бечког двора. Умро је на дужности у Панчеву 1848. и сахрањен је у манастиру Крушедол.

Урош ПредићУрош Предић

Урош Предић (1857-1953):Сликар, изразити представник академског реализма. Учио је у Бечу и Минхену. Портретисао је готово све истакнутије личности из политичког и културног живота у Србији с краја 19-ог и прве половине 20-ог века. Израђивао је иконе (преко 1000 икона) и украсио иконостас Преображенске (Горње) цркве у Панчеву, историјске композиције (весела браћа, босански бегунци, Косовка Девојка, сироче на мајчином гробу). Најбољи мали радови су му ”Под дудом” и ”Марљиве ручице”, и портрети Пере Добриновића и Марка Мурата.

Василије Васа Живковић Василије Васа Живковић

Василије Васа Живковић (1819-1891): Родољубиви лирски песник прелазног времена од класицизма ка романтизму, претходник Бранка Радичевића. Био је свештеник у Панчеву, а учествовао је и у народном покрету 1848. Његове песме ”Радо иде Србин у војнике”, ”Орао кликће са висине” (посвећена Светозару Милетићу) и друге су постале врло популарне. Компоноване су и радо певане у доба националног романтизма. Популарне су и његове лирске песме ”Ти плавиш, зоро красна” и ”Одби се бисер-грана”.

Милан ЋурчинМилан Ћурчин

Милан Ћурчин, (1880-1960): Песник, рођен је у Панчеву, где завршава и основну школу. Средњу школу похађа у Новом Саду, а студије германистике и славистике у Бечу, где и докторира 1904. године. У периоду између светских ратова у Загребу уређује часопис „Нова Европа“. Ратне године проводи у Сплиту, а после Другог светског рата ради у Лексикографском заводу ФНРЈ у Загребу, где је и преминуо 1960. године.