Sanatorijum

Zgrada u Ulici Zmaj-Jovinoj broj 10, Pančevcima poznata kao Dom zdravlja, bila je početkom 20. veka Sanatorijum za hidroterapiju dr Vladimira Aleksića. On krajem 1906. godine kupuje ovu zgradu i ubrzo je adaptira u, za to vreme, najsavremeniji sanatorijum te vrste u ovom delu sveta.

U dvorištu sanatorijuma, zaštićen od vetra i prašine, podignut je vrt sa rasprskivačem vode, a usled revnosnog zalivanja iz kućnog vodovoda bio je senovit i u pozno leto. Na poravnatom krovu glavne zgrade sa dvorišne strane bio je uređen prostor za sunčano i vazdušno kupatilo.

Velika operaciona sala bila je povezana sa sobom za pripremu hirurških zahvata ili porođaja i za sterilizaciju rublja, zavoja, vode i instrumenata. Ambulanta sa dve ordinacije raspolagala je najsavremenijom opremom a sanatorijum je bio osposobljen za mikroskopiju, bakteriološke i hemijske preglede i opskrbljen pomagalima za druge pretrage i lečenje.

Osim toga, Sanatorijum dr Aleksića je imao sopstvenu mašinu za proizvodnju električne energije, crpku za pumpanje vode, kotao niskog pritiska centralnog parnog grejanja, kotao visokog pritiska i akumulatorske baterije.

Hitna pomoć

Sve bolesničke sobe bile su povezane hodnikom i podeljene u dve kategorije – na sobe sa jednim ili sa tri ležaja. U sve prostorije u lečilištu bilo je uvedeno električno svetlo i centralno grejanje, topla i hladna voda, ventilacija, a na poseban način je bilo rešeno pitanje kanalizacije.

U visokom suterenu glavne zgrade nalazila su se kupatila, svlačionice, parna komora za sedenje i za ležanje, sala za proceduru sa hladnom vodom, škotski tuševi, sedeće kupatilo, kupatilo za noge kao i različiti vodeni tuševi, kupatilo sa ugljenom kiselinom i Moorovo kupatilo, kupatilo za elektro-hidroterapiju, zatim jodno, Sool, radijumsko, sumporno i takozvano čelično kupatilo; kabine za lečenje metodom budimpeštanskog Fango lečilišta sa Pistyaner blatom za električnu vibracionu masažu, a svaka vrsta blata ili mineralne vode bez obzira odakle dopremljena, bila je ista kao na mestu sa kojeg je uzeta. Tu su i čekaonice, sala za odmor nakon tretmana i pojedinačne kabine za kupanje sa kadama i tuševima. Nakon svega, ko je želeo, prepuštao se veštim i blagotvornim šakama masera i maserke sa diplomom čuvenog profesora dr Vinternica iz Badena kod Beča.

Na kraju Drugog svetskog rata objekat je pretvoren u provizornu građansku bolnicu, i konfiskovan marta 1946. godine. Kratko vreme njime upravlja Odsek unutrašnjih poslova, da bi od aprila 1950. godine gazdovanje preuzela Gradska poliklinika. Danas je u njemu smeštena služba hitne medicinske pomoći i rentgen kabinet. U međuvremenu, i u pozno leto senoviti vrt je betoniran a kupatila u podrumu su pretvorena u poslovni prostor.

 

Nenad Živković