Историја

Бројни археолошки локалитети у граду и околини указују на континуитет насељавања још од праисторије. Вишеслојни налази из неолита, енеолита, бронзаног и гвозденог доба (Бахманова и Милорадовићева циглана): материјални остаци културе Дачана: сарматске некрополе, налази вила рустика из доба римског провинцијала, аварска појасна гарнитура: налази из доба сеобе народа и словенске материјалне културе ИX и X века (Најева циглана), потврђују интензивно насељавање овог подручја.

Први и најстарији назив за Панчево био је Панука, из времена Арпадовића (ИX век). У географском делу Идризија, из 1153. године, помиње се први пут у писменом извору као трговиште под именом Бансиф, затим 1430. године у повељи београдског капетана М. Таловца као Панчел. У записима путописца Евлије Челебије из 1960. године наводи се као Панзова, са описом касабе, тврђаве са џамијом и јавним грађевинама.

У периоду 1552. до 1716. године Панчево се налази под турском влашћу, у саставу Темишварског санџака. У то време Панчево је имало обележје насеља са утврђењем оријенталног карактера и претежно хришћанским становништвом. Уласком аустро-угарске војске 1716. године и Пожаревачким миром, две године касније, Панчево је ушло у састав аустроугарске монархије. Све до 1764. године имало је положај камералног трговишта и налазило се под војном и коморском управом.

Некадашње турско насеље, рушено и често пустошено за време аустро-турских ратова, постепено се обнављало и подизало. За време банатске војне границе, Панчево постаје војнограничарска варош и седиште XИИ немачко-банатског граничарског пука. То је условило ширење града.

tvrdjavaФото: Историјски Архив Панчево
 

Становништво су сачињавали Срби, Турци, Немци, Румуни, Јевреји и у мањем броју неки други народи. У периоду 1720. до 1722. започело је досељавање Срба из околине Темишвара, који оснивају садашњу Горњу варош. Истовремено досељавају се у Панчево и немачки колонисти са горње Рајне који формирају Доњу варош. Румуни се досељавају око 1767. године и живе у једном и у другом делу вароши. Спајањем ове две општине у комунитет 1794. године Панчево добија карактер града, са магистратом и градском управом.

Од почетка XВИИИ века саграђене су у граду репрезентативне јавне и државне (ерарске) грађевине: Црвени и житни магацин (1724), Солара (1718), Контумац (1726), Пивара (1722), Болница (1833), Магистрат (1833-1838), Велика и Мала касарна, Штабска зграда, кућа са сунчаним сатом, Граничарска кућа, Пучка банка, светионици на Тамишу, зграда гимназије …

Панчево 1918. године улази у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, што доводи до ближег повезивања са економски мање развијеном Србијом.

После другог светског рата у Панчеву се започиње плански и свестрани развој. У Панчеву, као вишенационалној средини сви народи и народности уживају равноправност и слободно формирају свој културни идентитет. Оживљавањем индустрије, шездесетих и седамдесетих година град почиње нагло да се шири и тада настају насеља „Утвина колонија“, „Тесла“, „Миса“, „Котеж“, „Стрелиште“. У блиској будућности град ће се ширити на десну страну реке Тамиш.

plan

Цртеж: Југослав Бељин