Od prvih dana proleća pa do pozne jeseni, jedno od svakako najomiljenijih stecišta Pančevaca iz svih delova grada jeste prostor između današnje Ulice JNA i gradskog parka, jedan, jedini i večiti pančevački Korzo.

Ulica je menjala nazive. U Austro-Ugarskoj se zvala Deakova, u Kraljevini Ulica Vojvode Mišića, a posle Drugog svetskog rata Narodnog fronta, kako se zove i dan-danas. Bez obzira na te promene generacije Pančevaca ovu ulicu zvali su i zovu jednostavno, Korzo.

Ulica je menjala i fizionomiju. U ulazu na Korzo s jedne strane nalazila se prodavnica delikatesne robe Alojza Goluba i Ise Ćirilova, u lokalu današnjeg mlečnog restorana i kafane “Srbija”, u jednoj od najstarijih kuća u Pančevu, podignutoj krajem XVIII veka. S druge strane postojala je prodavnica kolonijalne robe i špeceraja “Crveni rak” P. Aleksića i Sina, u prizemlju Smederevčeve kuće, u lokalu u kojem je danas muški frizerski salon. U kući Muzičke škole “Jovan Bandur” nalazila se veletrgovina Andreje Parčetića, zatim privatna stambena kuća iste porodice i na kraju zgrada Okružnog suda, u kojoj je danas Poslovni sistem “Tamiš”.

S druge strane ulice nalazio se Hotel “Kod Pastirice” i popularna Rozmanova poslastičarnica u današnjem Centru za kulturu. Ova zgrada u međuratnom periodu bila je vlasništvo imućnog jevrejskog trgovca metražnom robom i konfekcijom Oskara Fišgrunda. Posle rata tu je radilo Pozorište, sve do ukidanja 1956. godine. I danas ova kuća jedna je od najznačajnijih tačaka na kulturnoj mapi Pančeva.

U susednoj kući nalazila se knjižara “Kultura” Đure Milutinovića, na istom mestu na kojem je danas knjižara “Rad”. U dvorištu sledeće kuće nalazio se bioskop “Modern” Nikole Ninića, a na samom uglu sa Njegoševom ulicom je i danas kafana “Korzo”, koja je, iako ima primeren naziv, svima poznata kao “Kod Nedeljka”. Ko nije u letnje popodne popio hladno pivo u bašti kod Nedeljka, taj kao i da nije bio u Pančevu.

Naši preci ovde su dolazili da šetaju, predahnu, kupuju, čuju novosti i prokomentarišu situaciju, popiju pivo i odgledaju film u obližnjem kinematografu. Svecem pre podne i uveče i radnim danom uveče ovde je vrvilo od mladog sveta oba pola, a dockan noću jedino je ovaj deo varoši pun života, smeha i razgovora. Studentarija i punoletna mlađarija imale je vremena i za diskretno kibicovanje u mestu i za šetnju “velikim krugom”, oko zgrade Suda, pored hotela “Esplanada”, pa kroz Sokače i pored “Trubača” glavnom ulicom nazad na Korzo. Za razliku od njih učenice i učenici srednjih škola imali su tek toliko vremena posle nastave za jedan “mali“ krug po samom Korzou, pre no što se upute kućama, jer se pristojan svet tog uzrasta ne zadržava na ulici posle osam sati. Uprkos tome, niko nikada neće uspeti da izbroji koliko je pod ovim drvećem započeto neraskidivih prijateljstva i večnih ljubavi.

Ulica je menjala i nazive i fizionomiju. Vreme prolazi, države i sistemi se menjaju, ljudi dolaze i odlaze, traju i nestaju, a Korzo je bio i ostao.

Nenad Živković