Zakupci pivare su se smenjivali sve dok Sebastijan Kracajzen nije otkupio pivaru 1781. godine čime je ona postala privatno vlasništvo. Menjali su se i vlasnici sve do 1847. godine kada Ignac Hauzer prodaje pivaru Ignacu Vajfertu koji tek što se bio vratio sa vandrovanja. (Postoje doduše i podaci koji pokazuju da je pivara prešla u vlasništvo Georga Vajferta još 1840. ili 1841. godine). Narednih sto godina (i neku više), koliko je pivara ostala u vlasništvu Vajfertovih bile su, sudeći po dostupnim izvorima, zlatan vek ove fabrike - preduzeće je neprestano raslo, razvijalo se, modernizovalo, osavremenjavalo, kvalitet piva se poboljšavao, prodajna mreža širila, što je značilo da je posao napredovao, pa je i profitna stopa skakala.

Osim toga, Pivara nije imala samo privredni značaj - u sali su veoma često pančevačka humanitarna, ženska i umetnička društva, kao i druge organizacije, održavala dobrotvorne priredbe, sela, koncerte, pozorišne predstave i druge skupove, pa je Pivara imala i značajnu ulogu u međuratnom kulturnom životu naše varoši, kao jedno od najpopularnijih okupljališta Pančevaca.

Nakon Ignacove smrti brigu o preduzeću preuzimaju naslednici, međi kojima i veliki dobrotvor, guverner Narodne banke Kneževine Srbije i Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca, industrijalac i pionir modernog rudarstva u Srbiji, veliki majstor masonske lože "Jugoslavija", vrlo imućan i veoma ugledan čovek, jedan od najvećih muževa koje je naš grad dao, Đorđe Vajfert. Preduzeće posluje kao "Pivara I.M. Vajfert" sve do 30. septembra 1936. godine, kada postaje deoničarsko društvo registrovano pod nazivom "I.M. Vajfert, pivara i fabrika slada D.D.". Promena u statusu nije imala nikakve suštinske posledice jer su svi suvlasnici bili članovi porodice Vajfert. Đorđe Vajfert je preminuo sledeće godine, u 87 godini života i sahranjen je na Katoličkom groblju u Pančevu. Na taj način izbegao je da bude svedok tragične sudbine koja je zadesila njegovu familiju i imovinu njegove familije desetak godina kasnije.