Ulazimo u jesen. U samoću praznih ulica. Uskoro će kiša i sivilo. Leto je za nama. Bogatiji smo za još jedno preživljavanje. Za još jedno dosađivanje tokom sparnih i kišnih meseci. Desilo nam se leto gospodnje hiljadu devetsto osamdeset deveto.

Pančevo je preživelo još jednu bogatu turističku sezonu. Poljaci, koji su kampovali po našim ulicama i parkinzima, ostavili su nam đubre i jeftinu staklenu ambalažu. Primili smo ih otvorenog srca. Kupili smo sve sto su nam ponudili. Sada nas posećuju neki novi turisti istočnih zemalja. Njih smo primili još srdačnije. Oni su jeftiniji od Poljaka. Njihova roba je kvalitetnija. Bolja. Na kraju krajeva, nije važno šta se kupuje. Važno da je jeftino.

Pančevačko kulturno leto pretvorilo se u običnu, jeftinu gnjavažu. Zgrada Kulturnog centra još uvek je pod skelama. O “klubu umetnika” još uvek se ništa, ništa sigurno ne zna. Bioskopi su na izdisaju. Negdašnja vremena, kada se na ulicama i u Magistratu nešto dešavalo, samo su prošlost. Jedino su tekstovi u ovim našim matorim novinama unosili živost u učmali život pančevačke varoši.

Nekako baš pred početak prave jeseni počinju raznorodni radovi u našem gradu. Ti radovi se obustavljaju do proleća, jer ih prekida loša i nepogodno vreme za rad. Do proleća ćemo preskakti neke jarkove, gaziti kaljuge, spoticati se o neke balvane. Odbor za uređenje grada koji radi u novom sastavu, održaće bezbroj sastanaka i neće uraditi ništa. Petrohemičari će nas i dalje trovati i ubeđivati da to nije NIŠTA. Prodavnice će nam biti i dalje biti poluprazne i sa nikakvim izborom. Jedino će nam pretplatne karte pomoći da se, kad god zaželimo, domognemo Beograda.

Dok se kupuje krompir na veliko, kuva ajvar i peku paprike, dok klinci odlaze u vojsku i studenti spremaju ispite, dok se postavljaju skele i skidaju šalunzi, dok Leskovčani u kamionima spavaju pred pijacom, mi, pančevački žitelji, i ne sanjamo šta će nam se desiti.