Miholjsko leto donelo nam je malo radosti. Šetamo ulicama i osećamo toplinu sunčevih zraka na obrazima. Nema sivila. Kupamo se u svetlosti. Srećni smo jer osećamo da živimo. Da mrdamo. Pomišljamo da još uvek ima nade da se izvučemo iz crne rupe.

Godinama su nas ubeđivali da će biti bolje. Predlagali. Zacrtavali. Donosili zaključke. Smernice. Platforme. Vrteli se u krugu i karuselu zabluda. Potom smo im gurnuli prst u oko i naterali ih da pogledaju ono što ih okružuje. Digli smo glas koji nam je godinama čučao u grlu. Riknuli smo. Rekli im istinu.

Oni su se ipak snašli. Promenili su perje i postali orlovi, zaboravivši da su još juče bili obične svrake. Počeli su da govore kako su oduvek bili na strani nas koji smo u većini, a stvarno smo godinama bili u manjini. Kao crnci i belci. Negde na jugu Afrike. Pa počeše da se busaju u grudi kukavičke, tvrdeći da su to grudi junačke. Godinama nisu smeli da kažu šta su. Odjednom postadoše Srbi. Veliki Srbi. Sačuvaše pozicije i fotelje. Ostadoše i dalje da upravljaju. Da nam mere i odmeravaju. Da nam se smeju krišom. Iza leđa. Podlo. Dogovorili su se među sobom bez mnogo reči. Gotovo nemo. Predložili su jedni druge. Zaseli u komitete i radne grupe. U komisije i presedništva. U savete.

Oni koji nisu znali dalje od nosa, danas nam trasiraju put u budućnost. Oni koji su govorili sebi u bradu, kao da nisu doručkovali, nekim mišijim glasovima, sada urliču poput arslana i traže žrtve. Melju nas njihovi žrvnji. Žvaću nas njihove vilice. Mi smo njihova dugogodišnja hrana. Na našim kostima i nadama sagradiše karijere. Dobiše priznanja. Stekoše i pokoju paricu. Nas, pak, tapšali po leđima i gurali u mašinu. Potom nas sačekivali i lupkali batinom u glavu. Gazili nogama.

Misle oni da će moći. E pa, neće. Razmrsićemo do kraja. Do sitnih crevaca. Jurićemo ih do njihovih trajnih brloga. Vikati za njima na ulici. Prebijati ih verbalno na svakom koraku. Možda i fizički. Onim motkama što se umaču u drek. Istrebićemo ih. Zeznuli su se ako misle da su pametniji. Jesu podliji i perfidniji. Ljigaviji i beskrupulozniji. Ali nisu pametniji. Nemaju pameti i onog što se zove kuraž. Navikli su na cinculiranje. Na sitne zajebancije. Za nešto veće nikada nisu imali ono što se španski kaže “cojones”.

Nama svega dosta. Preko glave. Inat je naša igra. U njoj mi pobeđujemo. Sigurno. Nadmoćno. Šutnućemo ih tako daleko da se nikada neće vratiti. Mi, koji smo godinama bili nepodobni. Mi pripadnici većine, decenijama manipulisani od njih koji su u stvarnoj manjini. Nema više pimplovanja. Igramo na gol više. Da dotučemo protivnika. Znamo i mi da cepamo. Muški. Bez pardona.