Pančevo se delilo, nekada na Gornju varoš, na Donju varoš i na Srednju varop. Danas se deli malo drugačije, ali slično tome. Uglavnom, i danas je Gornja varoš tamo gde je bila. U toj Gornjoj varoši postoji deo koji se zove Margita. Margita je nešto posebno. Nešto drugačije.

U Margiti se rano ustaje a kasno leže. Tamo se još uvek može kupiti pravi banatski leb, ako se porani. Tamo je komšiluk još uvek komšiluk. U letnja predvečerja još uvek se poliva trotoar i sedi pred kućom na klupi. Margićani vole konje i dan-danas jašu ih za Božić. Margićani su još uvek najbolji golubari u ovom gradu. Momci se još uvek “prate”. Devojke se kradu. Peče se rakija. Mesi se lebac domaći.

Deca u Margiti brzo i zdravo rastu. Zdrav im atar. Čak i ona deca koja su odnekud došla u Margitu slabašna i đgoljava, za nekoliko godina izrasla su u zdrave i jake đilkoše i bećare. Blede i pegave devojčice, naočigled svih, pretvarale su se u lepotice.

Margićani su dobri, ali brzi. Planu za čas. Sevne nož. Padne krv. Takva im je narav. Mragićani vole Margitu.

Iako ih ima po celom svetu, bogatih i uspešnih, propalih i nesrećnih, Margita je njihov centar sveta. Bar jednom godišnje, ako je moguće za Preobraženje, kad stiže grožđe, dođu svi oni koji su tamo negde, daleko i malo bliže, dođu u svoju Margitu. U porti gornje Preobraženjske crkve još uvek stoji nešto kao panađur, kirvaj, za crkvenu slavu. Samo tu može margićanin da lupi onu jabuku u šećeru kakve nema ni u Americi ni u Aziji. Samo tu može da kupi lecendersko srce sa ogledalcetom koje će pokloniti svojoj dragoj.

Margićani su dobri pevači i igrači. Da nije njih, kulturno-umetnička društva, koja se bave folkolorom bila bi daleko siromašnija. Da nije njih istorija pančevačkih velikih tuča po igrankama i kafanama bila bi štura i bleda. Čak i največe margićanske šibađije morale su na ulici prvo da se jave svakom starijem. Danas se i to promenilo. To je loše. Menja se sve. Nagore.