Kako je sve počelo ?

      U školi je bila tvrda kao kamen, nedodirljiva, tako beskrajno lepa i neuhvatljiva. Znala je, o kako je znala šta svojim hodom i blagim zabacivanjem glave radi dečacima. Čak ni stalno prisutan  podrugljiv smešak, lagan da ne pokvari savršenstvo anđeoskih crta lica nije umanjio želju svakoga da je samo na trenutak poseduje, da mu barem malo svog vremena posveti ta boginja.

     Da, da, sećam se nje, otac joj je bio komunjara, izmišljena radna mesta direktora davana su njemu a kancelarije su mu bile kafane i hoteli gde se jelo i beskrajno pilo na potpis. Direktori, policijski inspektori, vojna lica, zabrekli od krmenadli i mešanog mesa su sedeli i bistrili politiku, mrzeli nas mlade samo zato što smo mladi, mrzeli naše duge kose i našu muziku. Sećam se, kada sam prolazio pored njih kako me je talas mržnje udarao kao vetar, mogao sam tu mržnju da opipam u vazduhu, bila je tako jaka i tako stvarna. Sećam se isto kako je jedan od njih, kapetan u obližnjoj kasarni, somina bez bez mozga, neradnik i alkoholičar, uvek najbučniji, prokomentarisao da bi mu trebalo samo dvadeset četiri časa da me dovede u red tamo negde kod njega u tamo nekoj vojsci. A njen otac se glasno smejao i vikao kako ne zna gde ide ova mladež: “Verovatno u pizdu materinu” i da zbog takvih kao što sam ja propada ova zemlja. Nikada nisam shvatio zašto zbog mene propada zemlja. Ja sam bio pust i sklon tuči, nosio sam dugu kosu, malo buntovan što ide sa mojim godinama ali sam bio solidan đak i bio dobar sportista. Šta zbog mene može da koji moj propada ako već ne propada zbog te lenje bagre?

     Majka joj je bila zgodna, doterana žena, ćerka nekog starog trgovca. Kada se udala bila je dosta imućna ali se taj imetak prepolovio sa godinama braka na suludo kockanje i kurvanje njenog muža, koje ni direktorska plata a ni država nisu mogli da pokriju. Njen život je bio sveden na dete koje je sve više odrastalo i sve manje vremena provodilo sa njom. Borbu sa mužem je predala godinama pre i kada je osetila da njena ćerka, njen anžeo postaje sve manje zavisna od nje, okrenula se flaši i dane i noći provodila u kućnoj haljini, u dimu cigareta, prazneći prvo flaše vina, zatim vodke.

     Da, da, sećam se nje i kroz srednju školu, uvek prisutnu a nikada tu, kao da je providna. Svojim držanjem kraljice u samom početku je odbijala bilo kakvu vezu sa običnim smrtnicima i one najupornije udvarače ostavljala praznih ruku, bez ikakvog objašnjenja ili opravdanja za svoje bezrazložno odbijanje bilo čega dubljeg od pozdrava u školskom holu. Tako topla a tako hladna. Pitao sam se šta se krije iza tog plasta nezainteresovanosti, arogancija, ponos ili strah?

     Da, da, sećam se nje i sa fakulteta. Vremena su postala teža, pare su počele da gube vrednost i kriza nam je kucala na vrata. Upisala ja prava, čini mi se da joj je to bilo određeno rođenjem, ja sam upisao “DIF” da odložim vojsku. Često sam visio na pravnom, moji drugari iz Gimnazije su bili tamo. Viđao sam je, nosila se rame uz rame sa beogradskim devojkama, italijanske cipele, skupa garderoba, planovi za letovanje u Grčkoj. Koliko sam mogao da vidim tada, nikome nije otvorila vrata ni na prvoj godini fakulteta.

     Ja sam otišao u inostranstvo, obećani i bogati zapad ne bi li popravio lošu ekonomsku situaciju u kojoj sam se našao. Radio sam i radio sam neke stvari na koje nisam ponosan. Bio sam mlad, jak i sa dovoljno dugom linijiom koja mi je spajala muda i mozak, imao želju za brzim rešenjem, bilo je isplativo i tako je počelo. Upoznao sam neki novi život, nove ljude i osećaj kako je to biti bogat. Lude diskoteke, lepe devojke i fini restorani. Od sitnih kriminalaca što smo postali po dolasku, brzo i sigurno smo se preobratili u stare kuke, iskusne mahere, naoružali se i prestali da se smejemo. Više nismo bili dečaci. Neki su popadali i svojoj zbirci iskustava sa zapada priključili i I iskustvo robijanja na zapadu. Izlazili su tvrđi i obogaćeni novim vezama i adresama, tražili “šljaku”, skuplju i opasniju. Više rizika, više love i više slave. Upoznali smo skupe hotele ali i jeftine motele, velelepne kockarnice i emigrantske ćumeze gde se igra poker i munte. Bilo nas je svuda.

     Ne znam kako me je podsetilo, u jednoj od naših proslava dobro obavljenog posla, sedeći u ogromnoj sali hotela gde je naša večera koštala godišnju platu moga oca, ali odjednom mi se pokazala slika onih direktora, zadriglih, raspojasanih, cenjenih i punih para. Pitao sam se da li ćemo i mi tako da izgledamo kada ostarimo, ako ostarimo? I onda mi se pojavila njena slika pred očima, kako hoda i zabacuje glavu na svoj specifičan način. Pitao sam se kako sada izgleda, da li se udala i ima li dece? Proteklo je više od dve godine kako sam bio jedan od pančevačkih studenata koji ide stopom za Beograd. Promakli su mi tada Amsterdam, Rim, Milano, Minhen, Šutgart, Hamburg,  Kopenhagen, Malme, Stokholm pred očima kao kada se ubrzano premotava traka. Odjednom sam, prvi put posle toliko vremena poželeo da se vratim kući.Tu i tamo sam zvao roditelje, oni su još bili ustaljeno dobro. Za njih je vreme stalo pre dvadeset godina i oni u tom vremenu još uvek žive i tom vremenu će i da umru. Tek posle decenije i po sam se zapitao šta sam ja dobio idući korak ili dva ispred svog vremena i svoje generacije!?

     Nedugo posle te navale osećanja koja kako je došla tako je otišla promenio sam mesto boravka, grad zatim opet zemlju. I posle toga ponovo. I ponovo. Kao što to obično biva, od rutinske šljake nastao je pakao, jedan od nas je ostao da leži nepomičan u lokvi krvi, na ulici kao zgaženi pas. Ostatak društva je produžio svoj boravak u inostranstvu u izolaciji, pod budnim okom zatvorskih čuvara. Ja i još jedan iz grupe smo samo nama znanim stazama, kao na filmu, sa ožiljcima po licu, telu i duši grozničavo pronašli put kući. Slava godi, makar lažna i prolazna a naša je stigla pre nas u naš grad. Znao sam da se snađem u njoj,  još kako.Obavio sam tužan deo svoje obaveze i izjavio saučešće ženi koja nam je (kako je to izgledalo davno) pravila slane štapiće i princes krofne proslavljajući naše dečije rođendane. Sahranili smo našeg druga i polako ga potisnuli u zaborav, povremeno pisali našima preko i slali im ponekad pare preko naših starih veza ne bi li im olaksali zatvorski život. Naš život je tekao dalje. Godine zapada su prošle brzo i haotično, sada je trebalo da se naviknem na sporiji i mirniji ritam života. Delovalo je kao odmor. Vreme sam provodio sa starim društvom igrajući karte ili bilijar. Ponovo sam počeo da treniram. Posle gradova na zapadu noćni izlasci malo da su me interesovali. Mahom sam kafiće posećivao danju.

     Pitao sam za nju onako uzgred, kao i za more drugih poznanika. Da, kažu mi, još je lepa, malo se podgojila, umro joj matori, od srca, prežderavanje i rakija, nije se udala, ima nekog advokata. Tu je, živi sa kevom, keva joj je manekenka za vodku, pije samo puca. Izlazi na ona šminkerska mesta uvece sa onim njenim kulovom, znaš i njega, on je bio par generacija pre nas, ma čoveče ko ga jebe… Priči nikad kraja.

     Jednog od tih dana me je pitao moj školski da idem sa njim na jednu od tih šminkerskih žureza, rođendan neke ribe iz tog društva papkara. Znaš, kaže mi, ja se zabavljam sa njenom najboljom drugaricom, ideš i ti, znaš bice klopafte i pijafte, biće riba. O bože. Jedine žurke koje sam posećivao od povratka su bile kod Soće ili kod Munćana u potkrovlju. Uglavnom sam sedeo i igrao preferans a onda je Munćan otišao u Pariz i skoro da nisam izlazio noću. A mom drugu je trebalo da dođe sa nekim kao što sam ja ne bi li pobrao poene kod tih kulova obrijanih zulufa, to je bilo jasno kao dan. On nije pripadao tamo sa svojom srednje-staleškom porodicom, majkom domaćicom i ocem običnim radnikom. Bio je lep momak i ribe su ga htele, bio je tvrd momak, dovoljno tvrd da nikoga ne peva u policiji i pored strasnih batina koje je dobio svojevremeno. Voleo sam na neki način tog momka i mogao sam samo da zamislim sa koliko prezira su ga trpeli takozvani džet-seteri. Rešio sam da odem, da vidim i da gotivnom momku učinim uslugu.

     Predstava je počela kod njegove devojke, razmaženog derišta doktora i profesorke engleskog jezika u gimnaziji, naizgled stroge zene, pravog držanja i pronicljivog pogleda. Šta je, tu je, pozvani smo da uđemo, doktor je odmah izvadio viski, ”za momke”, očigledno samo tražeći razlog da se i sam pričesti. Profesorka me je znala iz školskih dana kao divljeg i raspuštenog, nedisciplinovanog i bezobraznog. Kako da ne, čula je da sam bio u inostranstvu. Kada sam se vratio? Šta sam radio tamo? Kako su mi roditelji (kao da ona daje pišljiva boba za moje roditelje)? Vodio sam neobaveznu konverzaciju dok je devojka mog druga stajala na vratima napeta očekujuci neku upadicu ili prostakluk, psovku i bahato ponašanje, manire pećinskog čoveka. Nije znala šta se sve nauči na zapadu kada imaš para. Prvo sam se zahvalio doktoru na piću i odbio viski zato što ne pijem. Njegova žena je to propratila dignutom obrvom i blagim klimanjem glave u znak odobravanja. Bilo joj je malo čudno jer celo Pančevo je bilo zadojeno u alkohol ljuljajući se u ritmu novokomponovane muzike. Ja sam poštovao što se uzdržala od komentara, ispravno je da ne ide protiv svog čoveka pred publikom. Zatim sam je plenio raspitujući se o njenim kolegama, izvlačeći iz podsvesti informacije koje sam čuo od starijeg brata koji je zavrsio gimnaziju. Pričali smo o Šestaru, Caki, Žmigi… pozdravio sam se uz veliko finale pričajući sa kevom engleski. Dobro raspoložena lepim ishodom kućne posete, devojka mog druga je brbljala celim putem, on se samo kezio. Veče je tek počelo, ko zna šta još može da se desi, ja ću verovatno opet da odem, on će da ostane. Pričaće povremeno o meni, pitaće ga da li se javljam, njega. Meni je odgovaralo takvo postavljanje scenarija i kako su karte bile podeljene. Dugovaće mi ovo, kupio sam vernost, znao sam a znao je i on. Ono što nije znao, a nisam ni ja tada, da ja nisam bio nikakav heroj i vitez asfalta, već samo pobesneli pas opijen ludilom lažne ulične slave.

     Ušli smo u gajbu, lepo nameštenu i prostranu. Ne kao naši stanovi roditelja radnika. Ušli smo među ljude koji su sebe smatrali uspešnim u životu. Mamini i tatini sinovi, blazirani i izveštačeni, kojima je sve dato na dlanu, koji se nisu oznojili ni za jedan problem u zivotu. Jedino što je trebalo da rade je bilo da uče a ni to nije bilo obavezno, koverte su se šetale iz ruke u ruku pred svaki ispit, jelo se i pilo u prigradskim kafanama.U tim istim kafanama su se pečatirale fakultetske diplome. Akedemci. I njihove devojke koji svoj statusni simbol zaslužuju šireći noge pred njihovim opuštenim stomacima, momaka još uvek samo dvadeset i nešto godina starim ili dvadeset i nešto mladim.

     Domaćin kuće, general u penziji, grdosija od čoveka, prodrmao mi je ruku kao da hoće da mi je odvoji od tela pokazujući da ga godine još nisu slomile i poželeo nam dobrodošlicu. Njegova žena me je odmerila pogledom žene koja takođe ne priznaje godine, bar ne po pitanju seksa. On sirovina, ona kurožderka. Mora da sam bio vredan njene pažnje čim je ustala i poželela mi dobro veče zadržavajući svoju ruku malo više nego što je potrebno u mojoj. Izbacila je svoj osmeh i vratila se na svoje mesto odjednom zauzeta nameštanjem čarape. Matora drolja je imala dobre noge.

     Ušli smo konačno u salon gde je bio ostatak drustva.Trijumf mog školskog je bio potpun. Svi smo se mi znali, svi smo mi znali ko je ko, svako nepošten na svoj način. Međutim u istoj prostoriji na svetom mestu njihovog opuštanja pravila su bila promenjena. Daleko od toga da oni nisu kontaktirali sa ljudima sa one strane zakona. Ali uvek tamo gde su oni bili nadmoćni, u svojim advokatskim kancelarijama i tatinim kancelarijama velikih preduzeća perući kradeni novac virmanima, čekovima, uplatnicama i kreditima uz procenat. Uvek tako postavljeni da budu traženi (škola njihovih očeva) nikada se ne družeći sa bilo kojim od šanera od kojih su kupovali svoje Versaći košulje za trećinu cene, niti se pokazujući u javnosti sa bilo kojim od njih. A sada pojavljujem se ja koji direktno skrnavim jedan od njihovih hramova sa tipom kojeg su prezirali ali trpeli jer je bio sa jednom od njihovih, verovatno samo za dobar fuk, koga na ulici bez nje verovatno ne poznaju. Bili su nesugurni, skoro uplašeni, mogao sam da čujem grozničavo zujanje u njihovim glavama. Da li moj dolazak znači problem? Verovatno, ali za koga? Slagaću ako kažem da nisam uživao

     Momenat je prošao, pozdravljali smo se, oni sa širokim osmesima, ja ozbiljan. Moj drug je bio u pravu, mesto je bilo prepuno dobrih riba. Krenuo sam prema stolu sa pićem, muzika je bila dobra, osećao sam se kao da sam negde daleko a ne u mom Pančevu. Bio sam pun energije, za promenu pozitivne…I onda sam je video. Hodala je isto onako lagano zabacujući glavom i imao sam osećaj da nikada i nisam prestao da je viđam. Nije više bila onako devojački vitka, podočnjake je vesto sakrila šminkom ali je još uvek bila zgodna i opasno lepa. Okrznula me je pogledom zauzeta pozdravljanjem nekog para. Okrznula me je ponovo i video sam da se napreže da se seti i video sam opuštanje mišića lica kada je iz neke tajne komore podsvesti izvađeno lice, zaboravljeno i ime i sve što ide uz to, zbunjena tom neočekivanom pojavom na neočikavonom mestu. Onda mi je prišla, ostavljajući svog advokata i prijatelje sa kojima se pozdravljala, prišla mi je i poželela srećan povratak u grad gledajući me u oči bez izveštaćenog osmeha, zaštitnog znaka džet-setera. Brzina reagovanja je bila moja vrlina, sada je bila brža nego pre odlaska. Život u poslednjih nekoliko godina mi je ulio ogromnu dozu samopouzdanja. Ipak sam se osećao zbunjen. Zato što je vidim, što je tu blizu, što mi je prišla, zato sto sam se setio kako mi je pala na pamet onda tako daleko od kuće u nekom tamo Frankfurtu, baš ona i to me je sa njom povazivalo do intimnosti. Osećao sam se tako blizak sa njom tog momenta, hteo sam da budem sam sa njom, da je pitam, da joj pričam…Onda sam upoznao advokata i tek tada u njegovom prisustvu video da njena stroga kontrolisanost prerasta u nervozu. Prstima je nesvesno okretala prsten. Podsetila me je na jednog papka koji je to radio svaki put kada ima dobru kartu.

     Veče je teklo po ustaljenom redosledu, pijane blezgarije koje ostaju u zatvorenom krugu, upoznao sam neka face i bio suzdržan. Trudio sam se da se ne opustim previše. Bio sam ozbiljan i opasan kako se to očekivalo od mene. Malo sam pričao i malo sam pio. Hvatao sam sebe kao mi pogled skreće prema njoj i mahom se taj pogled sudarao sa njenim. Nije mi bilo jasno, da li se i u njoj događalo nešto slično kao u meni i da li je i ona negde sedela i možda razmišljala o meni. Otkuda taj srdačan i iskren pozdrav i toliko potrošenih reči od nekoga ko je pored mene proveo godine i bio suzdržan do krajnjih granica? Zašto su se odnosi sada toliko prpomenili da ja moram da budem zbunjen? Ja ne volim da budem zbunjen, ja očekujem odgovore na svoja pitanja i očekujem ih brzo.

     Posle izvesnog vremena sam se pozdravio sa domaćinima i gostima. Kurožderka me je ispratila uzgred mi nabacujući da njen general ide na pecanje sledeći vikend. Proradio je šaran, da li možda i ja pecam? Ne, eto, baš ćemo svi da se dosađujemo sledeći vikend. Laku noć. Kakva je to kurva.

     Seo sam u kola i počeo da slažem delove cele ove situacije u glavi. Da li nesvesno ili sam namerno gurao u stranu podatak gde vozim, tek stigao sam pred kuću njenih roditelja. Parkirao sam pažljivo kao kada idem na čeku. U mrak, da budem nevidljiv na mestu sa koga vidim i kuću i prilaz kući i ulicu. Iskustvo stečeno obijanjem gajbi. Protiv svog običaja sam zapalio cigaretu. Nikada nisam bio neki pušač iako sam stalno nosio cigarete sa sobom. Valjda zbog retkog konzumiranja cigareta me je opuštala i smirivala. Kao što nekog smiruje voda kada se razbije o hridi tako je mene smirivao dim koji se razbijao o staklo i u talasima  vraćao meni.

     Ne sećam se koliko je vremena prošlo pre nego što je advokat parkirao i pripit pitao još jednom da li bi ipak spavala kod njega, zalupio vrata i otišao. Stala je na trenutak i pogledala levo pa desno. Za momenat sam hteo da je pustim da ode. Nisam još bio razjasnio u svojoj glavi zašto sam je čekao i zašto sam tu. Šta sam hteo da je pitam? Otvorio sam vrata i pozvao je po imenu. Okrenula se i nasmejala, pogledala opet levo pa desno i došla do kola zabacujući glavu. Ušla je unutra i rekla kako je predosećala, ma kakvi predosećala, znala je da ču da je čekam i zato nije otišla kod dečka da spava. I baš se obradovala što me vidi i toliko toga hoće da mi kaže. Bez reči sam vozio prema stanu i ona nijednog momenta nije pitala gde idemo. Kada smo stigli ušla je u moje sobe kao da je u njima bila domaća, bacila brze poglede na nameštaj i slike po zidovima, kolekciju ploča, filmova, knjiga i stripova, što sa zelenom čojom i špil karata, punu pepeljaru. Izvinula se i otišla da popravi šminku dajući mi dovoljno vremena da smućkam to sranje što je pila, rum i koka-kolu. Upalio sam svetla po uglovima sobe, ni dovoljno svetlo ni previše mračno. Stavio sam pištolj pod jastuk na fotelji umesto na uobičajno mesto u spavaćoj sobi, pare u keramičku kriglu na vrhu police sa knjigama. Čekao sam trudeći se da mislim o nečem drugom… Vratila se noseći jaknu preko ruke, zabacujući glavom, rekla kako joj se sviđa kako sam sredio gajbu (moj poluuspešan pokušaj da od stana napravim nesto slično stanovima na zapadu, sa roditeljima koji su spavali u sobi do kuhinje) sela na fotelju i pitala da li je piće za nju i uzela gutljaj. Gledao sam je i ubeđivao sebe da će biti još samo jedna u nizu, situacija viđena toliko puta. Ali nisam mogao da oteram taj osećaj tako nesvojstven meni da mi je drago što je tu u tom polumraku uz Kokera koji najlepše na svetu ispušta krike i što me gleda kako me nije gledala nikada ranije.

     Otpila je još jedan gutljaj, sada veći i počela da vrti prsten na ruci. Toliko toga je htela da mi kaže i sada ne zna gde da počne, ne može da veruje da je tu sa mnom, kod mene i da nije znala da li sam još tu a toliko je stvari čula i toliko toga je htela da me pita a sada se oseća kao šiparica i nesigurna kao klinka…izbacila je u jednom dahu. Pitao sam se da li je moguće da se to strogo kontrolisano stvorenje, uvek iznad nas, ikada osećala nesigurno. Ćutao sam i gledao je, slušao i pratio pokrete ruku i mimiku lica. Onda sam joj prišao i zaćutala je u pola reči, pružio sam joj ruke, pružila mi je ruke, digla se i onda sam je poljubio i ona je mene poljubila nazad. Dug je to bio poljubac, dugo smo samo stajali tu ljubeći se, jezici su vodili borbu, stegnuti u zagrljaj disali smo teško kao bokseri kroz nos. Onda sam je odveo u spavaću sobu, skidao polako, perverzno uživajuci u svakom skinutom delu garderobe, svakim novim razgolićenim delom tela kao da se plašim da se sve ne završi brzo i da čarobni momenat nestane neočekivano kako je i došao. Naježenu kožu, njenu kožu sam udisao i istraživao vrhovima prstiju i vrhovima usana. Kada smo legli goli i vreli, spustio sam se do svima toliko željne tačke njenog tela i dugo, dugo ispitivao sve njene tajne, rukama uhvaćen za butine glatke kože ispod koje su mišići igrali kao kod umorne kobile, poigravajući pod mojim prstima dokazujući da joj pružam slatko zadovoljstvo. Pošto sam iz nje iscrpeo i poslednju kap slasti, oznojana i lepljiva blago me je gurnula na leđa i počela usnama da skuplja znoj sa mojih grudi, stomaka, idući sve niže. Radila je to nevešto, ali strasno. Osećao sam da se trudi jer želi a ne zato što mora. Uzbuđenje koje sam osećao nije bilo veliko zbog njene umešnosti, već sama spoznaja da je to ona davala je celom ovom događaju erotsku notu. Prvi put posle toliko žena osećao sam da vodim ljubav. Zbog nje, sa njom…

     Kada sam uronio u nju i nastavio u laganom ritmu da pomeram kukove ona je samo ležala, ni traga kretanju, samo su joj ruke grozničavo tražile mene, ispitujući jake ruke, čvrste grudi i stomak. Na momenat bolesnički pomislim kako je njen advokat mlitav i to mi izmami osmeh na čas a onda se setim da i tako mlitav on je imao pre mene i ima sada. Trgoh glavom da je ispraznim.

     Posle smo ležali u kadi. Iz tople vode je isparavala flaša crnog vina prosutog u kadu a plamen i miris sveća napravio je kako je rekla egzotičnu notu.Trik koji sam naučio od jedne kurve u Hamburgu. I pričali smo i smejali se za svašta (a ja sam skoro zaboravio kako se smeje) a ona je pričala i od kada me je gledala i kako sam joj se sviđao još odavno, u školi. I kako je bila vrlo nesigurna u sebe još kao devojčica i kao devojka i da je još uvek nesigurna i kako je od čuda od deteta postala večiti student. Kako joj je mati alkos i kako je strogo vaspitavala i zabranjivala joj da izlazi, pogotovo sa dečacima. Otac uvek nasmejan u društvu, tiranin, monstrum u kući, dobar za sve osim za svoju porodicu. Dolazio je pijan i tukao majku, onda tako pijan ulazio u njenu sobu, zastakljenog pogleda balavio iznad njenog kreveta kao je voli najviše na svetu, gladeći je i mazeći, dodirujući je onako kako roditelj ne dodiruje svoje dete. Suviše oprezan ili suviše velika kukavica svoju maštu nikada nije sproveo u delo. Samo je ostavljao svoj zadah na uplašenoj devojčici praveći je još nesigurnijom i sutra još udaljenijom od ostatka sveta. Ostajala je sama i izdresiranom nezainteresovanošću i arogancijom ostavljala je ono što su njene vršnjakinje odavno doživljavale, za samotno maštanje između dva maltretiranja pijanih roditelja, svakog ogavnog na svoj način. Smejala se razmišljajući na glas, šta bi njen pokojni otac rekao da je vidi sada tako tesno priljubljenu uz mene, mene koga je uvek izdvajao kao primer nečeg lošeg. Oči su joj čudno svetlele dok je pričala kako bi volela da da je vidi, njegovu malu devojčicu, njegovog anđela, učenog i dresiranog da bude iznad svih kako se spustila na kolena ispred tog demona i progutala njegovo demonsko seme, po prvi put.

     I šta bi rekao njen advokat da je vidi razmazane šminke kako se kose ulepljene od znoja preko lica trudi da zadovolji drugog kako njega nikada nije.

     Ponovo u krevetu još duže nego prvi put vodili smo ljubav, čini mi se sada jos bliži dok je Dženis svojim hrapavim glasom jecala u zvučniku. I Tina nastavila tamo gde je Džimi stao.

     Spavali smo malo, ulepljeni od sokova i znoja, snom krivca, kratko i nemirno snom plašljivih srna. Probudili smo se i bez reči produžili ljubavnu igru, čini mi se nikada siti jedno drugog. U jednom momentu me je pogledala i rekla mi: ”Budi grub, povredi me” i okrenula se na stomak istežuci se. Tada sam shvatio da ona nikada neće biti moja, da je ovo neko samo njoj znano svođenje računa u glavi. Zgrabio sam je za kosu, besan, očajan i u jednom trzaju je postavio na kolena. Zbunjena, samo je jeknula kada sam počeo da probijam put, bolno i sigurno između savršenih polulopti njenog tela. Lice joj se iskrivilo u bolnu grimasu, nije više bila lepa, bila je još samo jedna razbludna kučka koja je osetila razliku izmedju strasti i sladostrašća i davala mi sve ono što nije kada je osećala da treba a nije smela. Svaki pokret koji sam pravio izazivao je tih jecaj, gledao sam poluotvorena usta i jezik koji je oblizivao usne suve od požude i bola, šake zgrčene trpeći. Pitao sam se šta li joj je prolazilo kroz glavu u tim momentima žrtve. Da li me je opet volela ljubavlju devojčice i želela me kao što se ono zabranjeno uvek želi vise? Ne verujem. Samo je kažnjavala sebe za izgubljenu mladost u četiri zida. Za slabu i bolesnu porodicu, za sopstvenu slabost i nemoć, strah da ustane i traži od života ono šo sam uzeo ja nikoga ne pitajuć. Za prvo ljubavno iskustvo kada se osećala tako bedno i jeftino umesto vredno i veličanstveno. Čekajući momenat kada će postati žena očekujući vatromet i eksplozije uživanja u glavi, kao nagradu za svoje čekanje je dobila brze i bolne ubode, na krevetu koji nije bio njen. Postala je samo trofej, stvar, predmet hvale njenog “viteza”, iskompleksiranog kretena. Mrzela je sebe što nikada nije smogla snage i pobegla kao što sam ja pobegao ne znajući gorku istinu koju sam ja saznao, da kada jednom počneš da bežis, nikada ne prestaneš. Kažnjavala je sebe davajući se meni, koristeći me, to mi je tek sada postalo jasno. Trebao joj je neko jači od nje, bar na ovaj kratak period da se poda pokorno i da ispuni dugo očekivanu želju, da ima svog viteza. Trebao joj je neko loš, ne neko iz njenog sveta lo{, a ja sam bio sve ono {to je njen otac mrzeo i njen dečko nije bio. Imajući mene imala je deo mog sveta i deo sveta koji je ona doživljavala samo u mašti. Nije znala da je na javi taj svet daleko od lepog. Trebao sam joj ja da iz nje svojim iskustvom izvučem sve niske strasti. Bio sam samo oruđe, alat u rukama iskompleksirane žene.Zarivao sam se u nju, čupao joj kosu i ostavljao tragove prstiju na grudima i kukovima stežući ih svojim snažnim šakama shvatajući da je ovo njena poslednja žrtva i da su njeni računi sa sobom namireni. Znao sam da ovo više neće da se ponovi, da će se vratiti u svoju mizeriju sada znajući da u trenucima očaja ima uspomene koje će perverzno sačuvati samo za sebe, naslađivati se njima u nekoj izolovanosti ludila i čuvati ih čak i od mene. Sve besnji i grublji stao sam tek kada je iz mene istekla sva snaga. Gledao sam je kako leži, sada tako mirna i opet lepa. Čak i modrice koje sam joj ostavio gladila je vrškom prstiju kao da je htela da bude sigurna da su tu, ti pečati njene razbludnosti. Osećao sam neobjašnjiv nemir što je gubim. Otišao sam u drugu sobu i zapalio još jednu cigaretu. Dejvid Bovi je pevao a ja sam se osećao tako sam!

 *   *    *   *   *    *   *   *

      Razmenili smo nekoliko rečenica pre nego što je otišla.Zbunila me je držeci me u zagrljaju dugo i čvrsto, bez reči na samim vratima ali se odjednom odvojila od mene, nesmešila mi se i otišla zabacujući glavom. Bila je opet ona stara

     Video sam je ponovo, bili su zajedno, nisu išli zagrljeni. Nisu se čak ni držali za ruke. Ja sam sedeo u bašti “Perpera” sa nekim društvom i dogovarali smo novu šljaku. Veselo se nasmejala i mahnula mi. Papak je samo klimnuo glavom. Sedeo sam u društvu ali sam bio sam i video samo poluotvorena usta i golo telo!

     Iste večeri sam otišao za Beč. Posle toga u Pariz. Pa London. Nisam se vratio dve godine trudeći se da zaboravim najlepše ljubavno iskustvo.

Ali to je već neka druga priča!